1. Premećaj artikulacije – dyslalia

Dyslalija je nepravilan izgovor glasova, izostavljanje ili zamena glasova. Ovo je najčešći poremećaj govora zbog kojeg se deca javljaju logopedu. Uzroci koji mogu dovesti do poremećaja artikulacije su:

Nedovoljna stimulacija, loš govorni uzor (dete razvija govor slušajući svoju okolinu, ukoliko neko u detetovoj najbližoj okolini ima neki poremećaj izgovora dete ga prihvata – brat, sestra, drugari iz vrtića, roditelji).

Infantilni govor – najčešće je razlog rođenje mlađeg deteta, dete ne želi da odraste i maznim govorom privlači pažnju na sebe.

Bilingvizam – ukoliko dete istovremeno usvaja dva ili više jezika, prenose izgovor glasova iz jednog jezika u drugi.

Organski uzroci – rascepi usne i nepca, oštećenje sluha, posledica patološkog stanja vilice ili zuba.

Dyslalija se javlja u sledećim oblicima:

 Distorzija glasova – kada  izgovor glasa u većoj ili manjoj meri odstupa od pravilnog izgovora.  Jedan od najčešćih oblika distorzija je interdentalni sigmatizam, dete postavlja jezik između zuba i dolazi do distorzije glasova S, Z, C, Č, Dž, Š, Ž, Ć, Đ, takođe često se javlja  nepravilan izgovor glasa R , L i Lj, K, G .

 Tetizam je poremećaj kada se glasovi S, C, Š, Č, Ć, i K zamenjuju sa glasom T, glasovi Z, Ž, Dž, Đ i G  zamenjuju sa D.

 Omisija – dete ne izgovara pojedine glasove u rečima.

 Supstitucija – dete zamenjuje glas drugim glasom, Najčešće se javlja zamena glasa R glasom J ili V ( dete izgovara umesto ruka – juka/vuka).

U slučaju dislalije, vrlo je važno započeti logopedski tretman na vreme jer nepravovremen odlazak logopedu  može dovesti do teškoća u savladavanju tehnika  čitanja i pisanja u  školskom uzrastu.

2. Razvojna disfazija – je razvojni jezički poremećaj odnosno poremećaj dubinskih jezičkih struktura, kojeg karakterišu smetnje u formiranju glasova, zahvatajući semantiku, rečnik, sintaksu, morfologiju i smanjenu sposobnost razumevanja govorne poruke. Ispoljava se u vidu nemogućnosti razvoja govora i jezika – dete ne govori ili su u govoru prisutne izrazite nepravilnosti (ekspresivni tip) i nemogućnosti razumevanja jezika (receptivni tip) – dete ne razume govor i nije u mogućnosti da ga produkuje. Disfazično dete zaostaje samo u razvoju govora i jezika u odnosu na decu tipičnih sposobnosti.

Karakteristike ovog poremećaja su: uočljivo kašnjenje faze brbljanja i oglašavanja, odsustvo pojave prve reči do uzrasta od 18.meseci, nesposobnost formiranja rečenice na uzrastu od 2,5 godine, otežano je usvajanje novih reči, razvijanje rečnika, izostanak razvoja većine grupe glasova – artikulacija glasova je izrazito nepravilna te je govor nerazumljiv za užu socijalnu sredinu, izostavljanje delova reči ili njihova zamena, pogrešna upotreba ili nekorišćenje gramatičkih oblika (kao što su predlozi, zamenice, članovi, padeži i vremena), smetnje u razumevanju i usvajanju prostornih odnosa.

Kod dece sa specifičnim jezičkim poremećajem tipično se ispoljavaju izmenjeni obrasci razvoja pojedinih lingvističkih kategorija. Dolazi do značajnog kašnjenja i smetnji u razvoju pojedinih elemenata jezičke strukture gde neki jezički elementi mogu biti razvijeniji od drugih. Smetnje se mogu javiti i u više aspekata jezičkih sposobnosti, uključujući fonološke, morfološke, gramatičko-sintaksičke i leksičko-semantičke, tako da deca sa specifičnim jezičkim poremećajem nisu u mogućnosti da razvijaju maternji jezik uprkos tipičnom razvoju i sociokulturnim mogućnostima.

Upotreba neverbalnih poruka, unutrašnjeg jezika kao i sposobnost socijalnog komuniciranja bez reči, uglavnom je neoštećena. Uprkos nerazvijenom govoru dete komunicira kompenzujući nedostatak govora upotrebom gestova, mimike ili neverbalne vokalizacije.

3.Poremećaji tečnosti govora – mucanje

Poremećaji tečnosti govora se mogu javiti u vidu:

1. Fiziološko mucanje se javlja u periodu usvajanja govora (od druge do četvrte godine), a može se javiti i kasnije (oko pete godine). U tom periodu se javlja povećano interesovanje deteta za dešavanja u okolini, šire pripovedanje, češće zapitkivanje i generalno intenzivniji doživljaj spoljašnjeg sveta. U tom periodu je najvažniji odnos roditelja i okoline prema detetu i njegovom govoru. Stalno ispravljanje deteta pri govoru, uznemirenost, neskrivena briga i strah, saosećajno ophođenje prema detetu ne doprinose da fiziološko mucanje prođe, već da se razvije. Strpljenje, dobar govorni model, usporen i smiren govor sa detetom najčešće dovode do spontanog oporavka fiziološkog mucanja.

Dete često zastajkuje u govoru, ponavlja pojedine glasove, slogove, reči ili rečenice. U nekim slučajevima može postojati upadljiva klinička slika, dok je u nekim jedva primetna. Često se javlja saplitanje u govoru koje liči na zamuckivanje, a uzrok tome je nesklad između brzog toka misli i sporosti funkcije govornih organa, između želje i volje deteta da govori i nedovoljne spretnosti i sposobnosti govormih organa. Zamuckivanje je izraženo prisutno u situacijama izražene uzbuđenosti, radosti ili žalosti.

2. Razvojno mucanje karakteriše pojava mucanja kod dece predškolskog uzrasta, a uzroci mogu biti genetski (uticaj naslednog faktora), sredinski (uticaj okoline) i neurofiziološki (izmenjena funkcija određenih delova mozga). Razvojno mucanje se ispoljava kao ponavljanje reči, glasova ili slogova (uglavnom u inicijalnoj poziciji). Tokom govora je uočljivo produžavanje vokala, sporiji govor sa mnogo pauza. Mucanje karakteriše pogoršavanje u situacijama povećanog umora, stresa ili uzbuđenja. U nekim situacijama dete može da izbegava govor usled straha od pojave disfluentnosti u govoru.
3. Psihogeno mucanje je provocirano i održava se na bazi psiholoških faktora neurotskog ili psihotičnog tipa, bez evidentne organske etiologije. Može da se javi i kod dece i kod odraslih. Nastaje naglo, nakon stresogene situacije i zavisno je od tipa situacije, oblika i načina reagovanja deteta ili odraslog koji muca na određenu situaciju, kao i od karakteristika ličnosti i ličnog govornog iskustva, a može da nastane i u toku psihotične dezintegracije ličnosti. Neurotično/neurotsko mucanje je često povezano sa strahom koji dovodi do uslovno-refleksnog spazma disajne i glasovne muskulature što dovodi do grčeva koji su karakteristični za početne stadijume neurotičnog mucanja.
4. Neurogeno mucanje karakteriše pojava simptoma koji mogu biti veoma slični simptomima nekih drugih govornih poremećaja, kao što su dizartrija i apraksija, ali i drugih vrsta mucanja. Dijagnostika neurogenog mucanja je najvažnija pre početka tretmana mucanja i postavlja se na osnovu poremećaja fluentnosti govora i istrorije slučaja, tekućeg/sadašnjeg medicinskog statusa i drugih poremećaja komunikacije. Uzroci neurogenog mucanja mogu biti bolesti ili oštećenja CNS-a i zbog toga je neophodan drugačiji pristup u terapiji koji obuhvata preciznu lokalizaciju lezije i lečenje bolesti koje su dovele do oštećenja CNS-a.

Mucanje predstavlja kompleksan poremećaj koji ostavlja značajne posledice na različite aspekte ne samo govora i komunikacije, već i na celokupnu ličnost osobe koja muca. Stoga veliki značaj dajemo prilagođavanju terapijskog pristupa obliku i vrsti mucanja, uzrastu, težini stanja, kao i individualnim karakteristikama i potrebama osobe.

4. Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju

Govorno-jezički razvoj predstavlja dugotrajan, kontinuiran i kompleksan proces. Sa aspekta razvoja govora, dete usvaja simbolički sistem koji se u njegovom okruženju upotrebljava u međusobnom sporazumevanju. Usvajanjem i sticanjem spososobnosti upotrebe govora dete istovremeno razvija semantiku koja predstavlja razumevanje značenja, sintaksu koja predstavlja razumevanje i upotebu gramatičkih  konstrukcija i pragmatiku koja obuhvata upotrebu jezika, odnosno način izražavanja komunikativne namere. Razumevanje uvek prethodi govornoj produkciji, tako da dete suštinski mora prvo da razume neku reč ili gramatičku konstrukciju da bi je potom produkovalo. Međutim, može se desiti u nekim situacijama da govorna produkcija prethodi razumevanju, jer dete može da produkuje reč koju nije u potpunosti razumelo ili pak govorna produkcija i razumevanje mogu da se odvijaju paralelno i budu čvrsto povezani.

Važno je istaći da je govorno-jezički razvoj individualan za svako dete i podložan uticaju sredinskih faktora. Najčešći razlozi za ispoljavanje kašnjenja u razvoju govora i jezika su neadekvatan vaspitan stil roditelja, nedovoljno stimulativno okruženje, pridružene smetnje ili različite bolesti, prekomerna upotreba elektronskih uređaja i medija (televizija, mobilni telefon) i sl.

Terapijski pristup kod dece kod kojih je prisutno kašnjenje u razvoju govora i jezika se temelji na uspostavljanju stimulativnog okruženja, savetodavnom radu sa roditeljima, podsticanju motornog i intelektualnog razvoja, logičkog mišljenja i izražavanja, odnosno podsticanjem ne samo govorno-jezičkog razvoja, već celokupnog razvoja deteta!

5. Dečja govorna apraksija

predstavlja motorički govorni poremećaj, dete iako zna šta treba da kaže ne može to da izgovori u datom trenutnku.
Dete može jednu istu reč svaki put izgovoriti na drugačiji način, ima problem sa redosledom i artikulacijom glasova, slogova i reči. Ove greške nisu pod voljnom kontrolom deteta.